24.9 C
Bol
Četvrtak, 29 rujna, 2022

Sav naš Bol: Bolski divovi

Piše: Vinko Brešković

Sjedili smo na terasi ispred vinskog podruma u još jednoj vrućoj ljetnoj noći uživajući ispijati sjajno vino. Opuštali smo se gledajući, osluškujući i komentirajući mnoge šetače koji su paradirali pred nama.

– Baš je lipo ovo vino. Je ovo ta čuvena Stina Remek djelo? – upitao je Bepo. – Je, je, Plavac mali Remek djelo. Lip je, ma puno skup. – Jebiga Marine, sve šta valja ima svoju cinu. – Ma slušoj, pili smo mi vuod i jeftinija, a isto lipa vina. Spominješ se onega Bolskega plavca, a ča je njemu falilo? Bogati i to je bilo lipo vino, a cina mu je bila deset puta manja. – Je Marine, imaš prav. Ali pogledaj sad ovaj podrum i usporedi ga sa onim prije. Jebate napravili su čudo. Ovo je prava svjetska kušaona vina, sve blišći, sve je novo. Šta bi ti tija? Ovo triba isplatit, je tako? Nema više vina koja su se činila na onaj način ka pri. Ovo je sad nova tehnologija, sve se kontrolira, sve se prominilo. Imaju ljude koji se razumidu u vino, imaju školovani svit, svit koji čini vino po librima, po svim svjetskim standardima, zato je ovako lipo. – Dobro, imoš prov. Ali i  ono je imalo svoju lipotu. Meni je ono bilo dražije, bi je nikako bolji ambijent, ni bilo ovih stolih, ali uvik je unutra bilo veselo. Jo se spominjen svih onih ča su vuode nikada lavurali, spominjen se koja je to bila fešta duoć njima u podrum. Uvik bi ti se doli napit, zapravo kušot, a ne napit, kako su govorili.

– Je je i ja se sićan tih velikana podruma. Jebate, sićaš se Gučora i Batinića? Koje su to ljudine bili. Ni njima triba niko da bi im reka je vino dobro ili slabo. Provavali bi ga često, puno puti i prečesto, a davali bi i drugima provat. Sićan se jedanput, kad je doša oni Dalibor iz Jeruzalem vina, kad je zakupia podrum. Gučor i Batinić su radili na onoj traci za etiketiranje vina. Govori njima Dalibor da triba napunit do sutra neku veliku količinu vina, ne znam ni ja koliko. Govore oni njemu, nema problema, napravi ti lipu marendu, a mi ćemo sve spremit, ništa ti ne brini. Obeća njima Dalibor marendu koju zaželidu, govori, spremit ću šta hoćete, samo vi meni parićajte toliko i toliko paketi vina. Naruče oni vitalac i krenu s poslon. Iša lipo posal sve do marende kad je stiga vitalac. – Fermaj traku ide marenda! – viče Batinić. Marendali oni i nastave dalje s poslom sve do podne. Jebate, sve su izili, nije osta ni komad vitalca. Doša ja oko podne i kvarat, a oni već teturaju prilično pripiti, a posal nije još pri kraju, nije kraj ni na vidiku. Dalibor se šeta oko njih smeten i zabrinut, a ja pitan Gučora, šta mu je, šta je ovako nervozan? Govori on meni, da bi on tija da budemo brži, ali jebiga, ne možemo brže. Ako zaprišimo razbijemo koju bocu, a onda on popizdi, govori prestanite pit dok ne završite posal. Ali jebate, kako prestat pit, kad je spremia vitalac za marendu. Kakav je bia vitalac, pitan ih ja. A oni meni u glas govore: – Slon, puno slon! Ne možemo se ugosit. I kako to misli da ne pijemo, pa umrli bi bez pića, eto toliko je bi slon. Došla jedna ura, a oni se skupe i govore, idemo na obid, vrag odni i prišu. Dalibor ih gleda u čudu, ali oni bez riči odu doma. Naravno posli obida triba odmorit bar uru, jebe se njima za Dalibora. Ovaj je popizdia, ali šta će? Inšoma, došlo tri ure, eto njih nazad čili i veseli. Jebate, nisu stali dok nisu završili sve šta im je reka. Eto, to su ti bili ti velikani, mogli su popit koliko oćeš. Uvik su tražili dobar povod za piće, iako im nije triba nikakav poseban razlog, ali vitalac, e to je bilo ono pravo. Ali bi uvik obavili sve šta je tribalo, nikad nisu ostavili posal nedovršen, samo je to tribalo bit u njihove ure. Ako si im reka do sutra, bit će, ali nemoj im branit pit, nemoj im branit poć doma na obid, odmorit se malo, nije se tribalo bojat, sve će završit.

– Pa to je bila sjajna ekipa. Vidiš, takvih ljudi više nema, sad je ova mladost preuzela sav posao, sve je to sad neka druga priča, vjerovatno puno komercijalnija, ali sigurno ima i ona svojje velikane.

– Barž i imo, ne govorin, ali ovi su bili jedni jedini, neponovljivi.

– Da, to nisu bili samo velikani, to su bili divovi!  Slušajući vas, vidim da je bilo puno takvih velikana po Bolu. – dodao sam

– Da velikana, divova, to je prava rič. Bia je Mate Živac kojega su sreli kako ide bisan doma i beštima. Jeben ti Hitlera, jeben mu mater koja ga je rodila, proklet bi oni koji ga je napravi. Pita ga svit, šta je bilo Mate? On tada počne svoju priču. Govori, je bi bilo rata da ni bilo Hitlera? Ne bi, je tako? E počea rat, došli Englezi s nekim brodon u Bol, vezali se za Veli most, došli Njemci i avionima bombardirali Engleze, oštetili porat. Posli rata došli popravljat porat neki ljudi iz Splita. Doša i taj čovik, napravi jednoj Bolki dite i rodi se Vojmir, je tako? E ti Vojmir mi je danas ukra goste koje su mi poslali iz turističkega i odvea ih sebi doma. Ja osta bez gostih radi Vojmira. E zato beštiman Hitlera, on mi je kriv. Jeben mu sve po spisku, da ni bilo njega ne bi bilo ni rata, ne bi došli Englezi, ne bi ih bombardirali  Njemci, ne bi bi oštećen Veli most, ne bi doša ti  čovik popravljat most, ne bi napravia dite, ne bi se rodia Vojmir, a ja bi danas ima goste. Hitleru jeba ti pas mater.

Smijali smo se glasno, a onda je Bepo rekao: – Daj još jednu bocu ovega vina, jebe mi se koliko košta, popit ćemo je u spomen na ove divove.

Posljednje vijesti
Povezane vijesti

Komentiraj

Unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime